Nagrada publike
Poljsko-švedska koprodukcija u režiji Magnusa von Horna, koji se 2015. godine pojavio kao debitant sa nagrađivanim filmom „The here after“, ove godine na Paliću premijerno prikazuje film „Znoj“ iz 2020. Reč je o filmu koji je smešten u savremeni trenutak. Reditelj u njemu nudi ugao sagledavanja vlastite generacije u kojoj stasavaju trendseteri i influenseri u vremenu u kome provejava otuđenje generacija odraslih u okovima društvenim mrežama. Istovremeno, radi se o filmu koji u potpunosti koristi ključ rezonovanja društvenih tokova kroz prizmu individue. Ni manje ni više, protagonistkinja filma je fitnes trenerka, influenserka i savremena Barbika koju uverljivo i sa nekoliko upečatljivih valera tumači Magdalena Kolesnik, fizionomijom neodoljivo podsećajući na Barbi lutku. Reditelj je ujedno i scenarista, te se u tom paketu dobilo da reditelj uobliči tri dana u životu protagonistkinje koristeći se džamp-kat sekvencama, naglašavajući nam kadriranjem aktera u krupnom planu osećanje bliskosti sa njom. Bliskost je i svojevrstan šlagvort da se dotaknemo teme filma – nemogućnost da se ostvari bliskost u odnosima sa ljudima, kao svojevrstan danak ogoljavanju na društvenim mrežama koje utiče da se u biti zatvaramo/pretvaramo pred drugima. Radnja filma, kao što smo pomenuli, prati tri dana Silvije Zajac tokom kojih ona održava dva veća treninga u javnosti, na samom početku u tržnom centru, a na kraju, kao svojevrstan vrhunac karijere ona nastupa na nacionalnoj televiziji. Pratimo pet tokova Silvijine svakodnevice, od kojih je centrani tok onaj sa susretom stokera Rysiek-a (Tomasz Orpinski), sredovečnog dežmekastog tipa, koji masturbira na Silviju i izvinjava joj se zbog toga na intagramu. Po svemu sudeći, reditelj postavlja stvari tako da 600 000 ljudi prati Silviju, ali, nekako niko ne zna šta se zapravo dešava između nje i stokera osim publike filma i ako krenemo tim tragom, možemo zaključiti da je publici dato da uočava predrasudu o javnim ličnostima i da „Znoj“ na kraju, doživimo kao svedočanstvo o devojci koja ima sve, ali iza fasade se krije unutrašnja neispunjenost i i nedostatak istinskih odnosa sa ljudima. Silvija u poslednjoj sekvenci filma priznaje pred kamerama nacionalne televizije da ona svoje suze pokazuje pratiocima jer želi da pred njima bude onakva kakva jeste i tako je ceo njen društveni život sveden na suptituciju sa online fanovima. Pokušavajući da se izborimo sa pitanjem šta je ideja filma, dolazimo do zaključka da nam možda može nedostajati to što reditelj nije dao puno prostora ostalim likovima koliko je dao Silviji. U tom smislu, ni jedan lik nema više od osnovne karakterne crte. Ni jednog trenutka ne dobijamo pogled na Silviju iz drugog ugla, osim onog koji ona sama diktira.
Reditelj portretisanjem Silvije postavlja savremenu Barbiku kao usamljenu i neispunjenu, dajući odgovor na predrasude i šta se krije iza osobe na društvenim mrežama. Ono što mu možemo zameriti je da se opire školskoj gradnji saspensa u ključnim sekvencama, ne koristeći priliku da se i publika figurativno rečeno oznoji, svodeći rediteljski ključ na Silvijinu kontemplaciju koja je u sekvencama sa stokerom. U tim sekvencama pomalo je nejasno šta Silvija hoće od stokera i da li ga se rešila kada ga odvede u bolnicu, ili njihov odnos tek počinje, kakav je to uvrnut odnos i bliskost koju Silvija oseća sa njim? Ipak, Rysiek kao da više nije bitan. Tom toku radnje kao da bi dobro došao fokus, jer se, da zaključimo za kraj, film ne uspeva da se izbori zbog svoje strukture smeštene u tri dana sa time šta mi kao publika možemo da shvatimo imajući uvid u jedno parčence Silvijinog života, osim da Silvija sad nekako ima jedno iskustvo više i malo je bolje upoznala sebe.
Ružica Anja Tadić, učesnik radionice filmske kritike
