Nagrada publike
Nokti Silvije Zajac i kandže konzumerizma
Film „Znoj“ (2020), švedsko-poljska drama reditelja i scenariste Magnusa fon Horna čiji su filmovi uglavnom trileri prema svom žanru i mahom se baziraju na lokalnim ubistvima, predstavlja iskorak u domen drame, sa ženom kao protagoniskinjom i njenim problemima koji su usko vezani sa njenim rodom.
„Znoj“ je smeštena u Varšavu i govori o lepoj, uspešnoj, popularnoj, egzistencijalno obezbeđenoj fitnes instuktorki i influenserki Silviji Zajac (Magdalena Kolesnik) koja se uprkos svemu nabrojanom oseća usamljeno i želela bi da je neko iskreno voli. Od početka do kraja filma ovo ostaje samo želja i Silvijin karakter ne doživljava promenu, a želja ne prerasta u cilj spram kojeg bi mogla da dela. Njena pretnja, antagonista, jeste stalker, odnostno progonitelj koji je posmatra sa parkinga ispred zgrade i onaniše na nju, a zatim joj šalje video izvinjanja. Ni u jednom momentu, Silvija ne poziva policiju ili na smislen način pokušava da reši svoj problem. Postoji scena u koje moli svog kolegu i potencijalnog partnera da joj pomogne, međutim, on ga pretuče, a zatim se samozadovolji pred njome. Dakle, problem nije rešila, nego je stvorila još jedan dodatni, koji takođe neće rešiti.
Radnja filma se odvija u tri dana i prati protagoniskinjin svakodnevni život. Ona snima videe za društvene mreže i u tim momentima gledalac jasno čita njenu iskrenost jer Silvija se zaista pridržava saveta koje daje pratiocima, pije proteine koje reklamira, nosi odeću koju dobija od sponzora. Tu se gubi ideja koju reditelj već na početku postavlja kao ideju filma – otkrivanje stvarnog života jedne internet zvezde jer ona živi identičan život kao na svojim storijima na kojima takođe plače i kuka kako je sama. Osim neslaganja sa majkom koje nije motivisno i činjenice da ima progonitelja, sve ostalo smo mogli da vidimo na Silvijinom instagram nalogu.
U tri ključna trenutka reditelj nam je akcentovao Silvijine nokte i koristi ih kako bi podcrtao Silvijin karakter. Da insturktorka ima drečavo nalakirane i duge nokte, što je atipično za trenereke prikazuje nam se već u prvim kadrovima foršpice dok drži trening u šoping molu. Prvo fokusiranje na njene ruke je u trenutnku kada je kod manikirke i sluša devojku za susednim manikirskim stolom kako snima svoj stori. Deluje, nije potpuno jednoznačano, ali gledajući u kontekstu čitavog Silvijinog karaktera, da tada otvara portal samoanalize i preispitivanja da li je dovoljno dobra i postaje svesna činjenice da nije nezamenljiva u svom poslu. Drugi akcenat noktiju pomoću kojih reditelj otkriva karakter i rasvetljuje odnose je scena slavljenja rođendana njene majke. Disfunkcionalni odnos sa majkom i njeno nezadovoljstvo kćerkom pokazano je, između ostalog, i kroz majčinu primedbu da joj nokti smetaju na poslu. Dva puta ponavaljenje motiva u filmu je slučajnost, a tri pravilo, te nam film pruža zaokružnost i trećom scenom kada u krupnom planu daje prikaz Silvijne ruke sa perfektno sređenim noktima kada bodri i daje podršku svom progonitelju nakon što ga je odvela u urgentni. Ovo je vrlo jednostavno i suptilno rediteljsko rešenje i spajanje kontradiktornih detalja (intstuktorka, a ima dugačke nokte) zarad pričanja priče.
Film svoje razrešenje doživljava u emisiji jutarnjeg programa, gde se protagoniskinja ispoveda pred hiljadama gledalaca i verbalno, kao što je i većina informacija u filmu preneta publici, ukazuje na poentu. Slično kao u filmu Džoker. Samo malo kraće i sa manje krvi. Silvija izgovara da su najlepši ljudi oni koji su najranjivi pocrtavajući dominantne postulate neo-liberalnog kapitalizma i konzumerizma čiji je Silvija i produkt.
Možda najveći problem u moru nedorečenosti filma jeste što je čitav narativ prikaz kako jedan reditelj, dakle muškarac, zamišlja probleme jedne žene koji se tiču njenog roda. Pogotovo nakon metoo kampanje koja osnažuje žene i ohrabruje ih da dele svoja iskustva seksualnog uznemiravanja, priča o predatoru kojem na kraju Silvija i pomaže jer poprilično banalna i neuverljiva. „Znoj“ iako je imao preztenziju da pokaže da influenseri imaju dubinu i realne probleme, uradio je upravo suprotno. Silviji nedostaje scena sukoba, scena gde bi artikulisala svoje nezadovoljstvo, progovorila u čemu je problem, ali da to ne ostane na opštem mestu. Ovako je ona samo nesrećna, i da gledalac do kraja ne zna zašto. Ako je njena jedina prepreka sreći što je usamljena, zašto se ne socijalizuje ili pokuša da se druži sa prijateljima koji joj tokom filma prilaze i žele da ostvare interakciju, a ona ih odbija? Silvija je uvek i svuda samo nezadovoljna. Kada ima loš dan, nezadovoljna je sobom, a kada ima dobar dan, nezadovoljna je plastičnom ambalažom hrane koju reklamira.
Estetika filma bliska je estetici savremene pop-kulture. Scene su jakog kolorita i veoma su prijemčive za mlađe gledaoce kojima je ovaj film po svom sadržaju i namenjen. Međutim, uočava se raskorak između forme i sadržaja. Dok su montaža i pokreti kamere brzi pa ponekad čak podsećaju na spot pop pesme i kao takvi usmereni su ka mlađoj publici koje se tema influensera i tiče, naracija tj. kako se priča o ovoj temi i kako je ona prikazana direktno podilazi starijoj (festivalskoj) publici. „Znoj“ je samo potvrdio uvreženo mišljenje među starijom generacijom - da su Instagramuše plitke osobe, da su javni poslovi na internetu laka zarada bez imalo truda. Zato ne čudi da je film svoju premijeru trebalo da doživi na ovogodišnjem filmskom festivalu u Kanu. Selektovanje mladalačke priče ispričane savremenim filmskim stilom, pa još i sam reditelj „Znoja“ svojim godinama pripada Instagram, Milenijalskom dobu, idealan je argument otvorenosti autoriteta festivalskih žirija, iako je film pružio potvrdu mišljenja istog tog žirija samo upakovanu u šarenu, naravno reciklirajuću, ambalažu.
Divna Stojanov, polaznica radionice filmske kritike
