Књига Филм у светлу естетике и методике наставе филозофије настала је у атмосфери свакодневног излагања младих екранима паметних телефона, телевизора и комјутера и некритичког прихватања екранских садржаја.
Критичка мисао код младих из дана у дан све више опада. Ако је тако, онда се треба вратити на почетак медија масовних комуникација, тј. на филм и поставити питање – како користити филм у подизању посрнулог критичког мишљења?
Да би смо одговорили на ово питање, морамо прво одговорити на питање – шта је филм? На ово питање, које се од Ричота Кануда на овамо оправдано поставља, одговорио сам у првом делу ове књиге и тај одговор је настао у дијалогу са релевантном естетичком и другом теоријском литературом, као и у непосредном дијалогу на Палићу са нашим познатим филмским естетичарима и теоретичарима (проф. др Ивана Кроња, др Михаило Видаковић и проф. др Никола Божиловић), филмским критичарима (Ненад Дукић, Динко Туцаковић, Небојша Поповић, Бојан Босиљчић, Милан Влајчић итд), глумицама (Милена Дравић, Вера Чукић, Соња Савић итд) и редитељима (Срдан Голубовић, Дејан Зечевић итд.)
Прихватајући став да филм може да ,,филозофира”, да преноси филозофске идеје, и став да се савремена настава не може замислити без употребе наставних средстава и помагала, у другом делу ове књиге (Филм у светлу методике наставе филозофије) настојао сам да покажем (на конкретним примерима) два начина на која се филм може користити у настави филозофије.
Први начин се састоји у томе да ученици сами на свом компјутеру погледају филм (неког великог редитеља) у коме се може уочити филозофски проблем који по плану и програму треба обрадити, а када ученик на часу укаже на сцене у којима је он илустрован, професор их приказује и започиње дискусију. Други начин је да ученици, уз малу помоћ професора-ментора, снимају аматерске филозофске филмове у којима се говори о неким проблемима младих које главни и споредни јунаци решавају позивајући се на мишљења великих филозофа.
У другом делу ове књиге детаљно говорим о аматерским педагошко-филозофским филмовима, тј. филозофски едукативним филмовима који су снимили моји ученици. Ако ове филмове, као и друге аматерске филмове, посматрамо аксиолошки, лако их можемо сврстати у псеудоуметност, зато што у занатско-естетском смислу, у већини случајева, нису на нивоу правих уметничких филмова.
Међутим, ако аматерске филмове посматрамо из перспективе онтологије стваралачког чина, онда они нису кич, јер нису вођени утилитарним мотивима, већ дубоком потребом њихових аутора да се на прави људски начин односе према животу. Захваљујући тим филмовима њихови аутори се, барем на кратко, остварују као слободне, стваралачке, креативне личности.
С обзиром да педагошко-филозофски филм претендује да се конституише као нови филмски жанр, на крају ове књиге изложена су два сценарија (Категорички императив и Мистерија на језеру) на основу која ће моји бивши ученици, сада дипломирани глумци, камермани, монтажери и редитељи, снимити своја прва два филма. Ако им пође за руком да у ова два филма (Категорички императив и Мистерија на језеру) уграде естетску вредност успешно као што је то пошло за руком многим ствараоцима припадницима других жанрова, онда ће се педагошко-филозофски филм конституисати као нови филмски жанр.
С обзиром да сматрам да филм јесте права уметност, али, наравно, он поред естетске функције може да има и многе друге (пегагошку, религијску, политичку, идеолошку, забавну итд), и да будућност уметничког филма зависи од фестивала, трудио сам се да младог читаоца (коме је ова књига намењена) својим ставовима усмерим на уметнички филм. Припрему и штампу ове књиге омогућио је Град Суботица.
Драган Крстић
Назад...