Filmske kritike

STINA Elif T. Erisik

Elif T. Erisik

„Koliko daleko od svoje majke se nadaš da ćeš stići?”
- Šila Heti, Majčinstvo

Svi roditelji nekada su bili deca – za razliku od mališana, koji još ne mogu znati kako je to odrastati u svetu koji je istovremeno i zastrašujuć i primamljiv. Ipak, roditelji tako lako zaboravljaju tu večitu mešavinu čuđenja i strepnje koja njihovu decu vuče ka svetu što im je nadomak ruke, a ipak nedostižan. Petnaestominutna drama Stina iz 2025. godine, estonske rediteljke Elizabet Kužovnik, nastoji da premosti taj emotivni jaz između generacija – između mlade samohrane majke, naslovne junakinje Stine (Lisa Saremel), i njene devetogodišnje ćerke Eme (Sasil Parn), koje žive u naselju socijalnih stanova na obodu grada.

Plavokosa i naglašeno nezavisna Stina podseća na Hali (Brija Vinajte) iz filma Projekat Florida (2017) Šona Bejkera. Dane provodi čuvajući decu, a noću radi kao šankerka kako bi sastavila kraj s krajem, često ostavljajući Emu da se sama snalazi. Preokupirana finansijskim brigama, ona ne primećuje da je lokalna družina problematičnih tinejdžera od njene ćerke načinila stalnu metu nasilničkog maltretiranja. Suočena sa neprestanim uznemiravanjem i usamljenošću koju donosi stalni boravak kod kuće bez nadzora odraslih, Ema se sve više povlači u sebe. Društvo joj pravi jedino izmišljena prijateljica – neimenovana plavokosa devojčica njenih godina (Lili Vabrit), koja izgovara i vrišti sve ono što Ema ne ume.

Emin privatni svet ruši se kada Stina naiđe na krvavi trag koji vodi do njihovog stana i konačno shvati razmere zlostavljanja koje je njena ćerka trpela. Kroz pažljivo odmerene, ali efikasne emotivne momente, Kužovnikin film sa empatijom posmatra majke koje – čak i kada imaju najbolje namere, i bez sopstvene krivice – na kraju ipak iznevere svoju decu.

U dirljivoj završnici (autorka ovog teksta bez ustezanja priznaje da joj je izmamila suze), otkriva se da je zamišljena prijateljica sa kojom se Ema družila zapravo mlađa verzija Stine, koju je Ema upoznala gledajući stare porodične snimke. Poređenja sa filmom Mala majka (2021) Selin Sijame čine se neizbežnim. Ipak, uprkos tako očiglednim filmskim uticajima, Stina se izdvaja kao dirljivo svedočanstvo o tome da odrastanje svake ćerke predstavlja svojevrsno ponovno ispisivanje priče njene majke.