Filmske kritike

MLEČNI ZUBI Lačezara Jordanova

Lačezara Jordanova

Vikipedija na intrigantan način opisuje žanr (ili žanrove) filma Mlečni zubi (Dinți de lapte), rumunskog scenariste i reditelja Mihaja Minkana, kao „političku dramu sa elementima fantastike”. Iako se u filmu zaista mogu prepoznati elementi sva tri žanra, njegov ukupni ton i atmosfera mnogo su bliži trileru. Napetost se gradi postepeno, nalik kineskoj metodi mučenja kapima vode – metodi koja ne ubija snagom, već istrajnim i ravnomernim ponavljanjem.

Kadrovi oponašaju dokumentarni stil kroz čestu upotrebu pokreta kamere; kamera je često veoma blizu lica glumaca, a tradicionalna pravila „dobro izbalansirane” kompozicije se neretko zanemaruju.

Takvi upečatljivi postupci stavljeni su u službu izuzetno dramatične radnje. Pokretač događaja je zločin počinjen u periodu političke neizvesnosti – tačnije u Rumuniji s kraja osamdesetih godina, kada je komunistički diktator Nikolae Čaušesku konačno svrgnut s vlasti, a ubrzo potom i pogubljen.

U središtu priče je porodica koja prolazi kroz neizdrživ stres: Alina (Lara Marija Aleksandra Komanesku), starija od dve sestre, po svemu sudeći je oteta; nakon što sve istrage ostanu bez rezultata, jedino njena sestra Marija (Ema Joana Mogoš) nastavlja da samostalno traga za istinom...

Direktor fotografije Džordž Čiper-Lilemark prenosi vladajuće raspoloženje neizvesnosti putem svog vizuelnog jezika. Svetlost gotovo preuzima ulogu zasebnog lika u filmu, zahvaljujući trenucima u kojima se ili snažno probija kroz kadrove, ili potpuno nestaje.

Što se tiče mogućih elemenata fantazije, postoje tri konkretna trenutka u priči koji ih opravdavaju. Iako veći deo vizuelnog stila deluje realistično, ovi segmenti teže da dočaraju atmosferu koja je čarobna ili zastrašujuća. U jednom trenutku, Marija vodi decu iz kraja do napuštenog gradilišta, gde ugledaju sablasnu pojavu nalik Slendermenu. Taj događaj pomera priču iz domena realizma ka natprirodnom.

U međuvremenu, atmosferu horora poprima scena smeštena u fotografsku laboratoriju. Fotografkinja već samim načinom na koji je prikazana izaziva podozrenje kod gledaoca – obavijena crvenim svetlom pre nego što nestane u senovitoj tami prostorije. Marija, koja sve to posmatra, brzo beži; ona čvrsto steže predmet nalik na svetleći orah, koji poprima svoj prirodni oblik tek kada ona stigne na sigurno, u svoj dom.

Dizajn zvuka Nikolasa Bekera u velikoj meri počiva na pažljivo odabranim detaljima. Vešto se poigrava tišinom i u prvi plan iznosi subjektivna iskustva likova, poput ubrzanih otkucaja srca ili otežanog disanja. Radio-prenosi koji dopiru iz pozadine suptilno naglašavaju politički kontekst. Utkani u pozadinu kao šum koji većina likova jedva primećuje, oni nenametljivo svedoče o raspadu čitavog političkog sistema.