Nagrada publike
18.09.2020.
Dokumentarni film „Zaceli me” („Hold me right”) rediteljke Danijele Štajnfeld premijerno je prikazan u Srbiji na Festivalu evropskog filma Palić, u petak 18. septembra u bioskopu “Abazija”. Nakon projekcije autorka filma se poklonila publici, prijateljima i rođacima koji su prisustvovali premijeri, i kroz razgovor sa Miroslavom Mogorovićem, programskim direktorom festivala na čiji je poziv i došla u Srbiju, govorila o svom filmu.
Povodom dolaska u Srbiju na domaću premijeru filma, Danijela Štajnfeld je rekla: „Jako se radujem zbog premijere filma baš na festivalu na Paliću, jer ovaj festival razume autorski film i posvećuje mnogo pažnje novim temama, nudeći nove perspektive i poglede publici. Ovo je za mene posebno emotivan trenutak jer je moj tata rođen u Subotici, moja baka je tu živela, i deo moje porodice još uvek tu živi. Ovde sam kao mala provela puno vremena i jako sam vezana za ovaj kraj. Srećna sam što je mnogo meni dragih ljudi videlo moj film, i raduje me što ću moći da čujem njihove utiske i da osetim njihovu podršku.“
Film „Zaceli me” prikazan je u okviru festivalske selekcije Novi evropski dokumentarci kao specijalna projekcija. Ovaj dokumentarni film govori o posledicama koje trpe žrtve seksualnog nasilja, i zasnovan je na intimnim svedočenjima osoba koje su preživele silovanje. Prema Danijelinim rečima, rad na filmu trajao je 3 godine, i prošao je kroz vrlo kompleksne produkcijske izazove: „Počelo je od ideje da snimim kratki film koji bi bio platforma za osobe koje su preživele silovanje. Želela sam da se izrazim kroz njihove glasove i priče. Razgovarala sam sa oko 100 ljudi, intervjuisala 40 žena i muškaraca žrtava silovanja, i odabrala nekoliko centralnih ličnih priča. Ostale priče čuju se u animiranim segmentima filma kao „hor“. Od početka sam imala jasnu viziju, i nisam želela da intervjuišem stručnjake, poznate ličnosti, kao ni da govorim o statistici, jer sve to dehumanizuje iskustvo žrtava, koje je po meni najvažnije čuti. Znala sam i da ne želim senzacionalizam, kao ni forenzičku analizu zločina, jer se u takvim narativima iz fokusa takođe gubi priča žrtve. U tom periodu radili smo bez većeg budžeta, sa studentima filma, volonterima i poznanicima, takozvanom „štap i kanap” metodom. Tek nakon snimanja i preslušavanja tih intervjua, silina svedočenja tih ljudi učinila je da dobijem energiju i odlučim da napravim veliki film – film koji ne osuđuje nikoga, film koji nije senzacionalistički, ljudski film koji se obraća gledaocima sa željom da i oni kroz iskustvo gledanja dožive i razumeju naše priče”.
U filmu „Zaceli me” rediteljka Danijela Štajnfeld priliku da ispričaju svoju priču daje i počiniteljima, osuđenicima za seksualno nasilje i silovanja: „Nakon intervjua sa žrtvama silovanja, odlučila sam da intervjuišem i seksualne prestupnike i silovatelje. Smatrala sam da je važno da se i njihov glas čuje, imajući u vidu da je u većini slučajeva reč o sasvim običnim ljudima, uzornim očevima ili muževima, članovima porodice i prijateljima, koji nisu monstrumi. Želela sam da nam objasne zbog čega rade to što rade, kao i da govore o posledicama sa kojima su se suočili nakon što su izvršili silovanje. Najteže je bilo pronaći počinitelje spremne da javno pričaju o tome. Ja sam u sebi pronašla empatiju za te ljude, i želela sam da se to vidi i na filmu. Za mene je to bio najvažniji momenat: u trenutku kad sam se suočila sa njima i počela otvoreno da razgovaram, počelo je i moje zaceljenje“.
Autorka filma Danijela Štajnfeld snagu crpi iz empatije jer je i sama, kao mlada glumica u Srbiji, bila žrtva seksualnog nasilja: „Ja nisam htela da u filmu govorim o svom iskustvu, jer nisam želela da sa drugima delim svoju priču. Ali sam u jednom momentu shvatila da je lični ugao veoma bitan, posebno za gledaoce. Želela sam da im pojasnim da do zaceljenja dolazi onog trenutka kada se žrtva oslobodi i ispriča svoju priču bez straha. To je veoma teško, jer većina žrtava silovanja živi u strahu od silovatelja, osude društva i nerazumevanja okoline. Za mnoge žrtve zaceljenje počinje upravo u momentu kad se tog straha oslobode i progovore o svom iskustvu. Od tog trenutka moć je u njihovim rukama. Film je bio u završnoj fazi montaže kada sam zahvaljujući savetu reditelja i prijatelja Daga Lajmana odlučila da ispričam svoju priču“.
Dok nas ljutnja i strah odvraćaju od neophodnih razgovora o seksualnom nasilju, film „Zaceli me” se fokusira i na edukativni aspekt radi boljeg razumevanja slobode izbora i pristanka, kao i zaštite ličnog integriteta tela: „Kada sam razmišljala zbog čega pravim film, jedan od motiva je bio i taj što sam želela da ga pogledaju mladi, posebno mladi muškarci. Želela sam da im film ponudi neophodnu edukaciju kroz empatiju, da dopre do njih na nekom ljudskom nivou i objasni im da svaka osoba ima pravo da kaže „ne“ i „ne želim“ kad god ona to poželi. Kroz koncept video igre, koja je bliska muškom senzibilitetu, želela sam da objasnim suštinu – da je neophodna sistemska i kulturološka podrška žrtvama silovanja, koja ne postoji, jer su osobe najčešće ostavljene same sa svojim traumama, u mraku ili lavirintu, bez podrške i plana za budućnost. Takođe mi je bilo važno da film ukaže na jedan ozbiljan problem, a to je da većina silovatelja ne razume da nema prava na telo tuđe osobe, da „ne“ znači „ne“ i da svi imamo pravo da odlučimo kad nam je nečega dosta. O tome bih želela da se više razgovara u školama, u medijima i u društvu. Senzacionalističko i tabloidno izveštavanje o mom filmu u Srbiji najbolje govore o tome gde se kao društvo nalazimo po pitanju razumevanja suštine ovih tema. Nadam se da ćemo nešto iz tog odnosa naučiti i ja želim da napravim korak napred na tom polju“.
