BAKA LOU-FAJ: PODRUMSKE TRAKE SIGRIDUR NILSDOTIR/ AMMA LO-FI/ GRANDMA LO-FI: THE BASEMENT TAPES OF SIGRÍÐUR NÍELSDÓTTIR
Iceland/Denmark, 2011
Režija: Orri Jónsson, Kristín Björk Kristjánsdóttir, Ingibjörg Birgisdóttir
SEDAM GODINA SOBNOG STVARALAŠTVA
BAKA LOU-FAJ sladak je dokumentarac o sedamdesetogodišnjoj Sigrídur Níelsdóttir koja u svom poznom dobu ponovo otkriva muziku i sreću koju njeno stvaranje proizvodi.
Za sedam godina sobnog stvaralaštva ova krepka bakica objavljuje 59 samizdat muzičkih albuma za koje sama pravi omote i ubrzo privlači pažnju šire umetničke javnosti. Iskrenost i neizveštačenost, te bezgranična posvećenost i veselost koje krase Sigrídur Níelsdóttir, čini se da i mlade umetnike, koji se okupljaju oko nje, rasterećuju eventualne taštine ili pak ambicioznosti. Prosto uživanje u muzici, lepoti pesme ili čak nemuštom stihu, naspram uobičajene penzionerske rutine kakvu prepoznajemo u praćenju TV programa ili protoka ljudi kraj interfona, postavlja Sigrídur Níelsdóttir na pijedestal umeća življenja.
Film je nesvakidašnje topao, prošaran zanimljivim stop-motion animacijama, fotografijama i sećanjima iz detinjstva i mladosti Sigrídur, lepom i nepretencioznom lou-faj muzikom i, baš kada pomislite da je baka zaokružila svoj kreativni cunami, rodiće se njena nova opsesija – pravljenje kolaža.
Nepotrebno je reći da kolaži Sigrídur Níelsdóttir postižu velik uspeh i da će se na prvoj njenoj samostalnoj izložbi svi eksponati prodati za samo sedam minuta.
* * *
Novi mađarski film/ New Hungarian Film
ČOVEKOVA TRAGEDIJA/ AZ EMBER TRAGEDIÁJA/ THE TRAGEDY OF MAN
Hungary, 2011
Režija: Marcell Jankovics
Dostojna adaptacija jedne neprevaziđene drame
Marcel Jankovič, jedan od najkreativnijih i najsvestranijih majstora vrhunske animacije u Mađarskoj, prihvatio se ogromnog zadatka kada je odlučio da napravi animirani film na osnovu filozofske, sa svih aspekata vrlo složene drame Imrea Madača ČOVEKOVA TRAGEDIJA. Da se ne radi o jednostavnom zadatku najbolje ilustruje činjenica da je autor na ovom projektu, koji traje 160 minuta, radio dvadeset i tri godine. Reditelj i stvaralac ne ilustruje samo Madačev svet, nego ga ponovo tumači, u mnogim prilikama ga i aktualizuje. Osim rediteljevog markantnog tumačenja, dramatizovanu ilustraciju od filma razlikuje prvenstveno fantastičan, sam po sebi izvanredan vizuelni svet. Marcel Jankovič prolazi kroz razne stilske epohe kao što pozorišna drama prolazi kroz istoriju – i po kreativnosti i svežini ideja ne zaostaje za njom (ukoliko ta dva žanra mogu uopšte da se upoređuju).
* * *
Novi švedski film/ New Swedish Film
IZMEĐU DVE VATRE/ BETWEEN TWO FIRES
Sweden, 2011
Režija: Agnieszka Lukasiak
Otići ili ostati?
Takozvani “izbeglički film” – kao i bilo koji drugi tematski okvir – pruža različite mogućnosti kreativnog postignuća. Poljska rediteljka i scenaristkinja Agnieszka Lukasiak (kojoj je ovo prvi celovečernji igrani film) priču o mladoj Beloruskinji Marti (Magdalena Popławska) koja – da bi spasila svoju 10-godišnju kćer od njenog besprizornog očuha što hoće da je iskoristi za trefiking i prostituciju, emigrira u Švedsku - realizovala je dramaturški razvučeno i režijski nedosledno. Film traje 130 minuta i trebalo ga je skratiti bar za trećinu (scenario, iako predvidljiv, mogao je da bude znatno upotrebljiviji). Martin “spoj” sa privlačnim Alžircem Alijem (britanski glumac Simon Kassianides, igrao u ZRNU UTEHE), opterećen je mnogobrojnim i eksplicitnim seksualnim scenama, na uštrb njihove emotivne veze. Sve je lepo i krasno, do momenta kada Marta saznaje da ne dobija odobrenje boravka. I, šta sad ?! Otići ili ostati?
Dodajmo da glumačka ostvarenja spadaju u bolji deo ovog isuviše razuđenog filma.
* * *
Paralele i sudari/ Parallels and Encounters
POSLEDNJE POGLAVLJE/ THE ASCENT
Montenegro, 2011
Režija: Nemanja Bečanović
IMPULSI I OTKUCAJI
Ambijentalnost kao u filmovima VIRDŽINA ili JOVANA LUKINA, ruralno okruženje, patrijarhalni svetonazor... ali sve to u filmu Nemanje Bečanovića nadilazi tradicionalne okvire i odlazi gotovo u nadrealno. Pomerene porodične i rodne uloge, iskrivljena pravila emotivnih relacija, otvaraju pitanja moći, odnosno graničnosti pozicija moći koje se biraju, i koje su nametnute. Mladi čovek, pisac, u kontekst u koji je došao unosi svoj impuls i svoju pozadinu. Ali, kada se promeni kontekst, menjaju se i pravila. Želje dobijaju neki novi oblik. Elementi fiktivnog, ponegde i fantastičnog, zvuk pisaće mašine, sve se to prožima i dobija svoj ritam, otkucava. Vremenom, aktuelni kontekst menja i stvarnost, ali i prošlost onoga ko je došao, a život nastavlja konturama i marginama onoga što je između: stvarnog i imaginarnog. Začudno postaje izbor, ruše se barijere, otvaraju se nove dimenzije. I stvara se jedna nova zajednica, novi ambijent i novi svet. Ili samo privid.
* * *
ŽENA KOJA JE OBRISALA SUZE/ WOMAN WHO BRUSHED OFF HER TEARS
Macedonia / Germany / Slovenia / Belgium, 2012
Režija: Teona Strugar Mitevska
ŽENA... OBRISALA... SUZE
Film o dve žene, o gubitku, ali i o tome kako produžiti život. Naizgled jednostavna priča, ali zapravo vrlo kompleksna. Nakon njenog prvog kratkog filma VETA, preko dugometražnog KAKO SAM UBIO SVECA i JA SAM IZ TITOVOG VELESA, Teona Mitevska ovim filmom otvara pitanja ljudskosti, života, patnje i nade, egzistencijalna pitanja – kroz glas žene. Pomeranje težišta na “ženske glasove”, na pogled i uvid ipak drugačiji od opšteprihvaćenog: patrijarhalnog, tradicionalnog, muškog – uvodi ono lično i daje mu prioritet. Lično nije samo lično, ono je uvek i političko i kao feministički princip prisutno je u ovom filmu na više nivoa. Iako se možda čini da politička dimenzija ovog filma nije primarna, ona je svakako relevantna, jer preispituje odluku na više nivoa. Odluka da se ide dalje ili da se stane, da se se uđe u rizik, da se napravi iskorak ili da se zažmuri, odluka da se progovori ili zauvek zaćuti. Snaga ovog filma je u svim pitanjima koja otvara ili kojih se samo dotiče. Njihova sveobuhvatnost nadilazi naizgled male ljudske priče, obične. Svaka ljudska priča je velika, i neobična na svoj način.
* * *
Takmičarski program / Official Selection
VELIKA NOĆ/ LE GRAND SOIR
France / Belgium, 2012
Režija: Gustave de Kervern, Benoît Delépi
Ne radimo za Kineze
Ovde je reč o gubitnicima koji ne mogu da se odupru svojoj sudbini i slabostima, te odbijaju da budu deo surovog sveta da ih ne bi slomio pre vremena. Ipak, njih dvojica ne vuku traume iz prošlosti, nisu prokleto pozitivni i puni razumevanja: jednostavno im ne ide, pa se i ne trude da im krene. Not, „najstariji panker sa psom u Evropi“, to bolje zna od brata po imenu Dead, lošeg prodavca u salonu nameštaja, pa u povremenim donkihotovskim napadima na tržne centre u jednom momentu izgovori rečenicu koja bi mogla da bude manifest filma: „Mi ne radimo za Kineze, živeo Dalaj Lama!“
Iako rediteljski dvojac Delepi - De Kervern teži da bude šokantan do egzibicionizma i slobodan do bizarnosti, za razliku od nedavnog hita MAMUT, sada su naivni u psihološkoj razradi likova i njihovih odnosa. Često čak izgleda kako komedija prerasta u farsu. S druge strane, mora im se odati priznanje zbog smisla za izneveravanje publike i njenih naivnih očekivanja. Njihova režija je pojačala komičnost naracije: od naglih rezova koji naglašavaju apsurde, do namerno iskarikirane glume.
G. Tarlać
* * *
U MAGLI/ IN THE FOG/ V TUMANE
Germany / Netherlands / Belarus / Russia / Latvia, 2012
Režija: Sergei Loznitsa
Potpuna i sporo-goruća parabola
Ukrajinski reditelj i bivši stvaralac dokumentarnih filmova Sergej Loznica postigao je veliki uspeh sa svojim prvim igranim filmom SREĆA MOJA, koji se takmičio u Kanu pre dve godine. Sada se vratio sa misterioznom, ubedljivom i sumornom pričom iz, od strane Nacista, okupiranog Sovjetskog Saveza 1942. godine, obavijenog ratnom, maglom straha i nedokučivom maglom evropske istorije – uporedivim možda samo sa filmom Elema Klimova DOĐI I VIDI iz 1985.
To je priča iz Drugog svetskog rata o nečemu čega se dotiče tek nekoliko ratnih filmova: banalna i otrovna sramota od saradnje koju su nacisti uspostavljali na svakom ćošku Rajha. Tu se bivši sovjetski komandanti željno stavljaju na raspolaganje nacističkom okupatoru, prihvatajući administrativne poslove i primenjujući novi poredak sa neobičnom surovošću, a ruska policija se šeta okolo noseći trake na rukama na kojima piše: “U službi nemačkih oružanih snaga”. U međuvremenu, Partizani se kriju u šumi, čekajući da uzvrate udarac.
* * *
ISTANBULE, NE ZABORAVI ME/ UNUTMA BENI ISTANBUL/ DO NOT FORGET ME ISTANBUL
(VAN KONKURENCIJE/ OUT OF COMPETITION)
Turkey / 2011
Režija: Aida Begić, Eric Nazarian, Hany Abu-Assad, Josefina Markarian, Omar Shargawi, Stefan Arsenijević, Stergios Niziris
Do ponoći, a verovatno i pre, stiže Velika noć
Vrtoglav opšti uspon turske imperije uporedo sa ekonomskim nazadovanjem većine njenih suseda dobio je još jedan filmski marker. Dok ostatkom Balkana haraju turske TV serije, a tamošnji film doživljava zlatne dane, celina ISTANBULE, NE ZABORAVI ME se može čitati i kao kultur-propagandno podsećanje na to gde se zapravo nalazi najveća (i očigledno najlepša) balkanska metropola. I sve što taj status sa sobom nosi.
Međutim, nijedna od ovih šest 15-minutnih priča nema agitpropovski karakter, a naročito ne dve sa našeg terena. Stefan Arsenijević u MIRKU kroz lik fascinantne Mire Furlan priča kako se ponekad čini da istorija na Balkanu teče ukrug, a izlaz je, izgleda, u odlasku u šoping. Iako se Aida Begić u OTELU bavi često viđenim testovima „velike umetnosti“ pred „malim ljudima”, pokazala nam je talenat Alme Terzić, možda najubedljivije glumice omnibusa. STRANCI POLUMESECA Stergiosa Nizirisa i BOLIS Erika Nazariana su vizuelno fascinantni i stilski dosledni, ali u određenim trenucima boluju od nedostataka motivacije ključnih likova. Delovi JEVREJKA Omara Šargavija i SKORO Hanu Abu-Asada o Istanbulu govore kao o novovekovnoj Americi - mestu gde će svaki izgnanik iz Starog sveta, bio on Jevrejin ili Palestinac, naći svoje parče sna.
* * *
ŽIVETI/ ZHIT/ LIVING
Russia, 2011
Režija: Vasily Sigarev
Iskvarene duše
Do kada je čovek sposoban da trpi, šireći istovremeno svoje granice, da postane kontradiktoran u samome sebi, da pogleda u ogledalo. Možda do konačnog pomirenja ili postoji nešto i nakon toga, nešto što pojedinca odvlači u nepoznate predele osećanja. Sva ova pitanja se pomaljaju u delu koje se odigrava u dubokim slojevima ruskog društva, u filmu Vasilija Sigareva ZHIT. Reditelj, kako je i sam izjavio, ne voli da definiše sopstvene drame, prepušta gledaocu da odluči šta je u stvari hteo da postigne njima. Verovatno želi, ako je moguće, da njegove priče ispričaju nešto novo o ljubavi, nešto o njenom nedostatku, kao i o grehu. Čini mi se da je Vasilij Sigarev ponovo uspeo da udovolji svojim zamislima. U njegovom filmu, u jednoj vrsti iskvarene atmosfere, govori se o bezdušnim ljudima koji cvile i dušama koje su osakatili, svi izgnani na periferiju društva u potrazi za putem koji ne vodi nigde.
* * *
BOŽJE KOMŠIJE/ LES VOISINS DE DIEU/ GOD’S NEIGHBORS
Israel / France, 2012
Režija: Meni Yaesh
Kultura nasilja
Film Menija Jaeša GOD’S NEIGHBORS (Božje komšije) je dobar primer priče o surovoj stvarnosti, o neprikosnovenim zakonima, o sukobu ljubavi i zakona bande. Među izraelskom omladinom, zapretenom između praznih religijskih formi i površnih, rutinskih veza, nema mesta za osećanja, za nežnost, ponekad ni za postavljanje pitanja. Ukoliko neko povredi zadata pravila, mora odmah da se odreaguje, ako je nasilje jedini način, onda nasiljem. Dilema ne postoji. Tako se sve to odvija do trenutka dok se glavni junak filma Avi, vođa bande koja se nalazi u fokusu filma, ne zaljubi i dok ženski princip ne prodre u ovaj razobručeni svet mačoizma. Od tog momenta nasilje više ne predstavlja jedini prohodni put u izražavanju osećanja.
* * *
DECA MODERNE/ DES JEUNES GENS MÖDERNES/ THE KIDS OF TODAY
France, 2011
Režija: Jérôme de Missolz
U ovom nesvakidašnjem rok dokumentarcu koji to, zapravo, i nije, grupa mladih pariskih hipstera otkriva tekstove davnašnje vedete new wave/ electro/ post punk scene Yves Adriena aka 69-X-69 i s njim kreće na put po svetskim klubovima (od Montreala preko Njujorka do Pekinga) neumorno preispitujući pitanja moderne u današnjem postmodernom vremenu.
Adrien, vorholovska figura koja svojom dandy filozofijom inspiriše omladinu da iz drugog ugla baci pogled na artizam i camp osamdesetih, u svojim briljantnim one-linerima izražava zebnju prema dometima savremene premreženosti, ali istovremeno priznaje da pop kultura nije mogla da pođe u drugom pravcu. „Brian Jones je moderan. On je prvi počeo“, precizno poentira, dok - samo malo mlađi od njega - reditelj Jérôme de Missolz hektično „poliva“ sumanutim miksom osmomilimetarskih retro snimaka i modernih HD kadrova. Sve je tu, od rušenja kula 11. septembra u Njujorku, preko blještavila komunističkog čuda u Pekingu, pa sve do poluprivatnih underground klubova u Parizu po kojima se muvaju preživele zvezde osamdesetih.
* * *
Novi mađarski film/ New Hungarian Film
POVRATAK/ RETRACE/ VISSZATÉRÉS
Hungary / Romania, 2011
Režija: Judit Elek
Drama čoveka bačenog u istoriju
Film Judite Elek, kao i mnoga druga ostvarenja na ovogodišnjem Filmskom festivalu, govori o bogatstvu osećanja, o ljubomori, o prihvatanju, kao i o iskušenjima koje doživljava pojedinac bačen u istoriju. Priča sa vrlo ličnom notom, koja se odvija na nekoliko vremenskih ravni, predstavlja rediteljevo najlirskije ostvarenje. Osim inspiracije koja je potekla iz autobiografskih elemenata, književni predložak filma predstavlja novela Mikloša Meselja “Krilati konji”, kao i kratki roman Margerit Dira “Letnja noć u pola jedanaest”. Glavna junakinja, Katerin, je još kao dete preživela holokaust u jednom transilvanijskom selu, nakon čega je emigrirala u Švedsku. Tokom 1980. prvi put odlazi s porodicom u svoje rodno selo, gde joj ne oživljavaju samo lepe i zastrašujuće uspomene iz detinjstva, nego mora da se suoči i sa deprimirajućom realnošću Čaušeskuove diktature, kao i sa ljubavlju koja se rađa između njenog muža i mlađe sestre. Izmešanost istorijskih epoha obeleženih diktaturama i različitih vremenskih ravni, zatim date stvarnosti uz intenzivno nadiranje uspomena, neminovno nosi u sebi potencijal dramskog napona.
* * *
Novi švedski film/ New Swedish Film
IZA PLAVOG NEBA/ HIMLEN ÄR OSKYLDIGT BLÅ/ BEHIND BLUE SKIES
Sweden, 2010, 112
Režija: Hannes Holm
TE SEDAMDESETE
Iskusni švedski reditelj i scenarista Hannes Holm, u ovoj porodično-socijalno-ličnoj drami, nastoji da prikaže svojevrsni ego-trip mladića Martina (igra ga Bill Skarsgård, sin čuvenog švedskog glumca Stellana Skarsgårda) koji, nezadovoljan situacijom u porodici koju osim njega čine bahati otac i slaba majka, nalazi posao u jahting klubu čiji vlasnik je otac njegovog prijatelja, a menadžer lokalni pjejboj, krajnje sumnjiv lik. U tom galimatijasu neiskusni Martin upada u čudne poslove, povezane sa drogom i kriminalom, i jedva uspeva da izbegne zatvor. Na kraju, patetično se vraća svojoj devojci.
Film pati od viška i “zamora” materijala. Preambiciozno pokušavši da poveže više nivoa, kao i da se - ne baš suvislo - satirično osvrne na švedsko društvo tog vemena (sredina 70-tih), Holm se malo pogubio. Ima dosta “praznog hoda” raspoređenog u predugih 110-tak minuta. Ipak, pleni dobar omaž sedamdesetim (i Borisu Bekeru, koji se pojavljuje u foršpici).
* * *
Paralele i sudari/ Parallels and Encounters
SAKUPLJAČ METAKA/ SOBIRATEL PUL/ BULLET COLLECTOR
Russia, 2011
Režija: Alexander Vartanov
KAD ZATVORIM OČI
Između blage sete i sveta onostrane realnosti, atmosfera ovog filma pretače se iz sna u stvarnost, iz života u san. Aleksander Vartanov uspeva da, unutrašnjim ritmom koji se na trenutke ubrzava pa ponovo zastajkuje, održi ambijentalnost upitanosti nad odabirom identiteta, te nad mehanizmima ponavljanja i ukrštanja koji ucrtavaju koordinate po kojima se krećemo. Jezik ovog filma, u magnovenju između infantilnog i anksioznog, vodi nas kroz svet jednog mladog čoveka koji bira da luta i da ne pripada. Njegova se nesvrstanost na trenutke graniči sa potresnim. Psihološki imperativ, osnažen društveno-političkim, često ne dopušta izbor: između. Težnja ka jednom i jedinstvenom, objedinjenom, treperi nad svakom željom i nad svakom odlukom. Identitetska monolitnost postala je gotovo ultimativna. Zato svaki čin nepristajanja predstavlja bunt, negde čak i univerzalni vid otpora, u sferi realnog i s one strane svih sfera.
* * *
NESTAJUĆI TALASI/ VANISHING WAVES
Lithuania / France, 2012
Režija: Kristina Buožytė
SVE BOJE DUŠE KROZ TEHNO EKSPERIMENT
Kao muzika Vima Mertensa, sva u napetim ponavljanjima, jednostavnim a snažnim, ili kao komadi Filipa Glasa, svi u prelivanjima i oneobičavanjima, tako i atmosfera ovog filma izlazi iz gotovo svih logičkih okvira i odlazi u nadrealno, irealno, drugačije. Elementi fantastičnog uvode nas u svet svemogućeg, tamo gde obična i dogovorena pravila prestaju da važe, u svet neuhvatljivog. Boje postaju intenzivne pa se gube, slike postaju mutne pa se razlivaju i kreiraju neke nove oblike, najednom se pojavljuju mrlje, pa linije, pa jasne konture – pa sve nestane. NESTAJUĆI TALASI su i priča o vezi uma i tela, provlače nas od kartezijanskog dualizma (ideje da su um i telo sasvim odvojeni i funkcionišu svaki za sebe) do gotovo ezoterijskih slika nerazlučive prožetosti ljudske duše sa kosmosom. Kartezijanski dualizam smo konačno prevazišli, kosmos nam je bliži nego što to mislimo. Ostaju boje i treperenja. I muzika, neuhvatljiva, onstran realnog, fantastična. A priče o identitetu... o tome ionako svi pričaju.
* * *
Takmičarski program / Official Selection
RAJ: LJUBAV/ PARADIES: LIEBE/ PARADISE: LOVE
Austria / Germany / France, 2011
Režija: Ulrich Seidl
Napustiti zonu komfora
Evo i najnovijeg turističkog filma kroz kameru Ulriha Zajdla. Ponekad je komičan, ponekad satiričan, dok u mnogim slučajevima izaziva sažaljenje. Autor nas tokom celog filma podstiče da prihvatimo priču o ostarelim usedelicama koje u svojoj dosadi i ispraznosti maštaju o seksualnom raju. Dok gledamo njihovu nespretnost upakovanu u laži i prazne komplimente pune opštih mesta, na trenutke se ipak suočavamo i sa iskrenim osećanjima. Naravno, jednostranost ovih osećanja stvara komplikacije, međutim pravi ulog u najvećoj meri predstavlja raskrinkavanje površnog ispoljavanja seksualnosti, dekor vikend seksa i laži jednog kičastog, ponekad takoreći metafizičkog miljea. Ovo je film koji teško da je zabavan, jedan dirljiv film o prigodnim avanturama sredovečnih žena i afričkih mladića. A najveća snaga filma je u tome što nas primorava da napustimo svoju zonu komfora. Ulrih Zajdl je upravo u tome genijalan što je u stanju da stvori trenutke u kojima zaista možemo da se osećamo neprijatno
* * *
Mladi duh Evrope/ Young Spirit of Europe
ATOMSKO DOBA/ ATOMIC AGE/ LE AGE ATOMIQUE
France, 2012, 67'
Režija: Héléna Klotz
U okviru programa Mladi duh Evrope sinoć je u 21:30h prikazan film ATOMSKO DOBA francuske rediteljke Helene Klotz. Film prati dvojicu mladića koji s ruba megalopolisa vozom putuju u grad tražeći zabavu i devojke. Njihovo prijateljstvo, koje odmah prepoznajemo kao duboko ali istovremeno i otuđujuće iskustvo, naglašeno je scenama usamljene vožnje gradskom železnicom, dok iz središta velikog grada „svevideće oko“ s Ajfelovog tornja nadgleda život običnih smrtnika.
Nakon vožnje vozom praćene „opijatskom pripremom“ za ludu noć i razgovorom svojstvenim „izgubljenoj generaciji“, dvojica hipstera iz predgrađa stižu u klub. Međutim, njihova potraga za devojkama i zabavom neće uroditi plodom i, nakon neuspešnog „odvajanja riba“ , tuče s gradskim momcima, te razmene rečenica poput „Da sam gej, bio bih mornar i nikada ne bih silazio na kopno“ ili „Osećam se prazno, ništa me ne zanima“ ili „Osećam se poput broda koji tone“, dvojica prijatelja vraćaju se u voz koji će ih odvesti iz grada.
Njihovo dugo putovanje u noć završiće se u šumi u čijoj će tmini i tišini Victor i Rainer u svom prijateljstvu pronaći novu dubinu i smisao. Poput samog filma, koji iz gradske nelagodnosti polako tone u prelepu noćnu šumu („kudos“ za direktorku fotografije Helenu Louvart), i osećanja, koja prijatelji skrivaju u sebi, u slobodi divljine polako izlaze na videlo. Kao što i sam naslov filma sugeriše, poetika ovog dela je postmoderna i kao takva osuđena da se vrati korenima, to jest osećanju lišenom zloglasnog šuma modernog sveta.
* * *
Novi mađarski film/ New Hungarian Film
PLES DO SMRTI DEVOJKE/ THE MAIDEN DANCED TO DEATH/ A HALÁLBA TÁNCOLTATOTT LEÁNY
Hungary / Canada / Slovenia, 2011
Režija: Endre Hules
Dosadan kao smrt
Reditelj pokušava da nam pokaže i autentično predstavi nešto što mu u ovom filmu nije najbolje uspelo. Već na samom početku postaje nam nedvosmisleno jasno da se „parabola” skrivena u naslovu nasadila na sve delove filma, jer stvara ili je bolje reći da skriva napete odnose između muškarca i žene u redosledu dešavanja bez ikakve priče, u kojoj se ipak, za svaki slučaj, pojavljuje i treća osoba. Čini se kao da reditelj ne zna šta da uradi sa likovima, film ostaje na nivou plesne predstave, a sama priča se sve vreme čini nekako udaljenom. Muškarac koji je morao da emigrira, mlađi brat koji je ostao kod kuće, uvređeni otac, neskrivene žudnje žene koja je razapeta između dva muškarca, sve su to zapleti otkriveni već na samom početku, koji su se već dogodili, stoga ukoliko se u filmu ipak nešto i desi, sve je to samo redundancija i dosada. Film nije u stanju da nam pruži bilo kakvo iznenađenje, osim jedne scene koja izaziva odvratnost, a ipak je takoreći neverovatna, kada se ispostavlja da je mlađi brat bio doušnik i da je slao dojave policiji i o rođenom bratu koji je zbog toga morao dvadeset godina da živi u Americi… A nakon toga, kao da iznenada prisustvujemo prigušenoj atmosferi nedeljnog ručka, nakon što su se stišale porodične razmirice, kao da gledamo pomirljiva lica ljudi koji su tek ustali posle popodnevnog dremeža, ništa se ne događa, kao da je sve u najboljem redu, sve se nastavlja tamo gde je stalo. Ili se možda radi o tome da film pokušava da nam sugeriše da je obelodanjivanje mračnih tajni ovoliko dosadno?
* * *
Novi švedski film/ New Swedish Film
SEBE/ SEBBE
Sweden / Finland, 2010
Režija: Babak Najafi
OTPADNIK NA OTPADU
Nagrađen kao najbolje debitansko ostvarenje na Berlinalu 2010, film Babaka Najafija, švedskog reditelja iranskog porekla, tematizuje sindrom adolescene socijalne neutemeljenosti. Sebastijan je 15-godišnjak, neprihvaćen i maltretiran u školi. Živi sa majkom alkoholičarkom, u predgrađu Geteborga. Jedino se na obližnjem otpadu oseća kao “svoj na svome” (dečak tamo ostvaruje kreativnost “redizajnirajući” predmete koje pronalazi. Ta metaforičnost smetlišta nimalo nije proizvoljna (Sebe je otpadnik na otpadu); ona još više pojačava utisak otuđenosti, koja neprekidno raste i kulminira nakon što ga je majka oterala od kuće. Sve je vodilo ka suicidnom finalu, koje je reditelj odličnim manevrom “eskivirao”.
Scenario je vrlo jednostavan, ali takav je i trebalo da bude, pošto je režija ostvarena u minimalističkom, takoreći dokumentarističkom maniru. Najafi je odlično vodio karaktere (ne baš impresivno podržane od njihovih tumača, a neka briljantna gluma u ovako strukturiranom filmu i nije neophodna). Osim Sebea, bitan je i lik majke, koja je – ma koliko delovala okrutna (naročito verbalno) - ipak brižna za svoje dete.
Đ. Kuburić
* * *
Paralele i sudari/ Parallels and Encounters
VRATA/ THE DOOR/ AZ AJTÓ
Hungary, 2012
Režija: István Szabó
Šta se krije iza vrata?
U svom najnovijem filmu Ištvan Sabo prikazuje toliko univerzalne vrednosti, da nije moguće da ih neko ne prepozna bez obzira na generacijski jaz ili razlike u društvenom položaju. U središtu filmske priče nalazi se Emerenca, jedna mnogostruko složena ličnost koja je istovremeno i oličenje ljudske čistote i prostodušnosti. Tu vrstu prostodušnosti nije lako postići, za to je potrebno da se pređe komplikovan put prepun patnji. U filmu koji govori o osećanjima, o ljubavi i njenom gašenju, kao i ponovnom rasplamsavanju, najveći kvalitet predstavlja glumačko ostvarenje. Oskarovka Helen Miren, koja igra Emerancu, kao i Martina Gedek koja igra lik oblikovan na osnovu autobiografskih doživljaja Magde Sabo, ostvarile su fascinantne uloge. Njihova igra je često i bez glasova i dijaloga snažna i savršena. Između spisateljice koja je uspela da postane deo društvene elite i stare, pomalo otkačene kućepaziteljice koja dvori večitu elitu, ali se nikada ne ponizuje, nastaje neobičan ljudski odnos tokom kojeg se kroz Emerencinu životnu priču pomalja sva gorčina decenija pre šezdesetih godina, od drame sirotinjskih sudbina seljaka, preko holokausta sve do policijskih prijava tokom pedesetih. A na sve to stavlja pečat Tajna, koju Emerenca krije u svom stanu iza zaključanih vrata.
* * *
KLIP/ CLIP
Serbia, 2012
Režija: Maja Miloš
KROZ VRATA KLIPA
Iako u žiži polemika, da li je na granici podnošljivosti prosečnog politički korektnog oka – ili je skliznuo u degutantno i predozirano, film Maje Miloš zapravo otvara pitanje: gde su granice naših izbora? Koliko sam kontekst određuje naše odluke, a koliko mi sami? Kadrovi i scene snimljeni mobilnim telefonom prave otklon od estetike “čistog”, uglađenog, podnošljivog. One nas uvode u svet brzog, glasnog, oznojenog, u prostor graničnosti dopuštenog. Cela jedna identitetska priča, cela jedna društveno-politička slika aktuelnog trenutka tranzicijske stvarnosti, smeštene su u ograničen prostor displeja. Da li je stvarnost pomerena ili smo se mi pomerili od stvarnosti? Intenzivna atmosfera ovog filma, konstantna i permanentna napetost, stvaraju utisak netemperovanog. Nema uglađenosti, nema šminke, nema naučenih fraza i floskula. Iako se u pojedinim momentima čini da je rediteljka možda mogla malo da svede određene scene, da razgradi natrpanost, vrata klipa su se otvorila, a na nama je da vidimo šta je s druge strane, ili da zažmurimo.
* * *
Takmičarski program / Official Selection
ČELIČNO NEBO/ IRON SKY
Finland / Germany / Australia, 2012
Režija: Timo Vuorensola
„Slatkice, odakle ti te lude ideje?“, pita stasiti svemirski obergrupenfirer Klaus svoju zgodnu verenicu Renatu na njeno insistiranje da krene s njim ka Zemlji, a ona odgovara: „Uglavnom iz knjiga. A i filmova“.
To je i ključna rečenica ČELIČNOG NEBA. Čak i kada su neke replike neubedljive, a zapleti sasvim naivni, Timo Vuorensola gledaoca kupuje sentimentalnim citatima iz klasika kakvi su VELIKI DIKTATOR, AJKULA, RATOVI ZVEZDA, KROKODIL DANDI ili THX 1138. I čije se to filmofilsko lice ne bi razvezalo u osmeh kada vidi firera Korcflajša kako 2018. na tamnoj strani Meseca mlatara ukočenom rukom poput pomahnitalog doktora Strejndžlava u istoimenoj Kjubrikovoj paranoji; ili pohod nacističkih svemirskih brodova na Zemlju uz Vagnerovu VALKIRU isto kao onaj napalmski surf u Kopolinoj APOKALIPSI; ili njihovo noćno spuštanje u brda iznad neke američke metropole isto kao E.T.-jev brod u Spilbergovom dirljivom megahitu iz '82?
ČELIČNO NEBO je još tokom priprema ponuđeno društvenim mrežama: da brojni “juzersi” u njega ulažu i kasnije crpe profit, ali i da kreiraju sadržaj filma. Zato ne čude ovolike “gikovske” reference: očigledno je svako želeo da ovde ugradi deo lične mitologije, a reditelj nije imao ambicija da se bavi čvršćim ličnim pečatima.
Goran Tarlać
* * *
IZA BRDA/ BEYOND THE HILL/ TEPENİN ARDI
Turkey, 2012, 94'
Režija: Emin Alper
Strah iza brda
Scena s kojom počinje film od prvog trenutka nam sugeriše da ćemo se suočiti sa pričom natopljenom intenzivnim damarima duše i zbrkom svakojakih osećanja. Međutim, film Emina Alpera IZA BRDA – koji je ovih dana dobio specijalnu nagradu žirija na Filmskom festivalu u Sarajevu – osećanja ne prikazuje na nivou pojedinca, u kontekstu duboko individualističke ličnosti, nego posredstvom neke vrste kolektivne svesti, dotičući povremeno i besmislene granice razmišljanja opterećenog opštim mestima i predrasudama. Teškoće jedni drugima stvaraju narodi koji žive jedni kraj drugih, a koji imaju različite običaje i sisteme vrednosti. Na ovom prostoru, iza brda, nije neuobičajeno ni korišćenje puške, koju čovek ne uzima iz straha u ruke, nego iz potrebe, iako se neprestano pomalja pitanje, koje ljudi koji žive ovde često nisu u stanju ni da artikulišu: šta je smisao svega toga? Napetost bez prestanka u mirnom predelu: čovek u prirodi.
* * *
Novi švedski film/ New Swedish Film
MIS KIKI/ MISS KICKI
Sweden / Taiwan, 2009
Režija: Håkon Liu
ZBOG NOĆI/ BECAUSE THE NIGHT
Sweden, 2010
Režija: Alexandra Dahlström
PUTOVANJE KAO SUDBINA
Ovaj film, zapažen i nagrađivan u Švedskoj ( a i šire), uspešno nosi priču o sredovečnoj ženi zanimljive prošlosti Kiki (igra je švedska glumica sa međunarodnom reputacijom Pernilla August), koja “časti“ svog 17-godišnjeg sina, za njegov rođendan, putovanjem za Tajvan. Međutim, u pozadinskom miljeu da se naslutiti kako ona, zapravo, želi da vidi svog online prijatelja iz obližnjeg Tajpeha Čenga (igra ga poznati hongkonški glumac Eric Tsang). Njihov susret prolazi traljavo, ali zato se zakuvava drama sa Kikinim sinom Viktorom, koji se zbližava sa svojim tajvanskim vršnjakom.
Između njih dvojice razvija se suptilno prijateljstvo, na granici homoseksualnog odnosa koji, međutim, ne biva doveden do kraja. Uprkos znatnim poteškoćama, Kiki uspeva da uspostavi dobar odnos sa sinom, tako da se putovanje (koje će odrediti daljnju sudbinu porodice) “isplatilo”.
Rediteljski postupak Norvežanina Håkona Liua zahteva gledaoca sklonog percepciji podrazumevajućeg, koji neće imati problema da shvati ono što je, u priči, implicirajuće. Korelacija režije, scenarija, montaže i odlične fotografije dobavljaju filmu krajnje pozitivne reference.
U ponedeljak je viđen i kratki, desetominutni film BECAUSE THE NIGHT Alexandre Dahlström. Fascinira činjenica da je rediteljka u narečenu minutažu uspela da integriše nekolike sudbine, rascepkane disko-svetlima i bučnom muzikom, i dezintegrisane jutarnjim letnjim sunčevim zracima.
Đorđe Kuburić
* * *
Paralele i Sudari/ Parallels and Encounters
ADALBEROV SAN/ VISUL LUI ADALBERT/ ADALBERT’S DREAM
Romania, 2011
Režija: Gabriel Achim
KRIŠKA GORKOG UZ (O)SMEH
Čini se da je teško, gotovo nemoguće, baviti se Rumunijom za vreme vladavine Čaušeskua, poigravati se motivima zabrane, nadziranja, kažnjavanja – nakon što je to učinila Herta Miler u svojim knjigama. Atmosfera zatvorenog, neprovetrenog, zagušujućeg, u tekstovima ove spisateljice uvodi nam Rumuniju druge polovine XX veka u kuhinje i spavaće sobe. I ostavlja gorak ukus u ustima i veliku knedlu u grlu. Međutim, i Gabrijel Ahim nam svojim filmom, na iskrivljen i humorističan način, nudi krišku života iz poslednje epizode Rumunije osamdesetih. Njegov način je možda drugačiji od očekivanog, na trenutke sasvim rasterećen, ali svakako uvezan u slojevitost teme kojom se bavi i koju možemo, ali ne moramo nužno povezati sa sopstvenim kontekstom. Humor kao izbor, kao odluka, u metodološkom smislu predstavlja pogodak, jer na prijemčiv i, uslovno rečeno, lagan način, zagriza na više nivoa. Ovaj zanimljiv filmski poduhvat ohrabruje na nova i drugačija preispitivanja tema i fenomena. Sa (o)smehom ili bez.
ALOJZ NEBEL/ ALOIS NEBEL
Czech Republic / Germany, 2011
Režija: Tomás Lunák
KUD VOZI OVAJ VOZ, KUD LJUDE ODVOZI
ALOJZ NEBEL možda podseća na pojedina ostvarenja domaće kinematografije, filmove smeštene u ruralne delove bivše Jugoslavije, gde je jedini znak da život ipak teče – pruga. U tim filmovima voz je u drugom planu, nekad se pojavi, nekad ne, međutim tračnice na simboličkom nivou znače da je od jedne do druge tačke – moguće doći. Nadrealna dimenzija filma ALOJZ NEBEL sva je u halucinacijama, strahovima. Psihologija ambijenta, magnovenja železničara, slike i sećanja koja obesmišljavaju racionalni imperativ svakodnevice, jesu univerzalna priča o ljudskoj nemoći, o osvajanjima, proterivanjima, stradanjima. Da li je u pitanju malo selo na granici sa Poljskom, ili neko drugo selo na nekoj drugoj granici, u svakom slučaju, slike i scenariji se ponavljaju, ponavljaju se priče. Ovaj film na ubedljiv način dira u ona mesta gde smo najranjiviji, u prostore graničnosti, u pitanja naših uloga i naših odgovornosti: kao svedoka, počinilaca ili nemih posmatrača. A vozovi neumitno kasne.
* * *
I TRAJE NOĆ
Nepretenciozno, ali jasno i nedvosmisleno, ovaj film preispituje mogućnosti i granice nevinog, na prelasku iz dečjeg doba u iznenadno odraslo. Kao na video traci, brzim premotavanjem, odjednom se došlo u svet neočekivanog, a željenog. Zahvaljujući zanimljivom filmskom jeziku reditelja Olma Omerzua, ta dva sveta koja se prepliću, zapravo se nikad nisu ni razdvajala. Iako veoma jednostavna, negde čak i svakodnevna, atmosfera ovog filma u trenutku postaje začudna, ali se onda opet, gotovo neprimetno, ta začudnost pretvara u svakodnevicu. Graničnost situacija, prostori pomerenosti u odnosu na uobičajene tokove, isprepletenost trezvenosti i omamljenosti, duboko pomeraju prividni sklad i logički sled koji imamo i u koji verujemo. Mnoštvo malih svetova se svakodnevno rađa i umire, a sa njima i naši pokušaji, mali i malo veći. I nikad ne možemo biti sigurni u to šta donosi dan, a šta noć. I koliko ona može da traje.
* * *
IDIOT KAO MINIMUM LJUDSKOSTI
Onaj ko nije pročitao „Idiota“ Dostojevskog, ne treba samo da pogleda ovaj estonski film – on treba i da pogleda film i da pročita knjigu. Kompleksnost teme, pristup odabiru građe koja će sačinjavati savršenog Idiota, odabir elemenata koji će od njegovog okruženja (s)tvoriti ambijentalnost konstantne i permanentne upitanosti nad nerazlučivim zamešateljstvom ljudskog života, svakako ovaj film izdvaja iz kategorije korektnih i prosečnih. Jasno i duboko preispitivanje mnogobrojnih pitanja vezanih uz karakter Čoveka, Dostojevski je postigao besprekornim književnim stilom. Reditelj Rainer Sarnet to postiže malim vizuelnim detaljima. On celu priču uspeva da pretoči u jednostavan i suptilan jezik savremenosti, sve vreme vodeći dijalog „sa“ i „na“ više nivoa. U vremenu trijumfa politika identiteta, duboko konzervativnih, ovakav film progovara o onome što je zajednički imenitelj, nekad i sad – Idiot i ranjivost kao minimum ljudskosti: to je ono što nas spaja i što nadilazi sve esencijalizacije u koje smo potopljeni.
* * *
Osećanja nasuprot ledeno bezosećajnom razumu
Peter Bergendi: ISPIT, 2010.
Već na početku filma nameće se pitanje: da li gledalac treba da poseduje neku vrstu predznanja - u vezi sa mađarskom revolucijom iz 1956. godine – da bi razumeo i time usvojio sadržaj filma, komplikovane i isprepletene ljudske odnose koji su se formirali u Mađarskoj nakon revolucije iz 1956. godine i koji su na neki način, svi ponaosob, povezani sa političkom arenom i bezgraničnom moći Ministarstva unutrašnjih poslova. To je ono vreme kada je u očima paranoidne vlasti svako sumnjiv, za svakoga može da se pretpostavi da je učestvovao u kontrarevoluciji i da mu je čvrstina vere u društvenu ideologiju oslabila. Upravo zbog toga svako mora da se preispita, dok u međuvremenu paranoja ubija dušu onima koji je eventualno još imaju. U tim trenucima niko nije ono što izgleda da jeste, nema mesta za osnovna ljudska osećanja, naredbe moraju da se izvršavaju, potrebno je da se čovek pravilno postavi prema sopstvenim interesima koje mu obezbeđuje sistem pravila koja su ponudile država i partija. Okvirna priča koja prikazuje užasnu nehumanost istorije i odmazde koje su se desile nakon revolucije, samo su scenografija za jedan savršeno građeni triler koji podseća na film-noir.
* * *
TAKMIČARSKI PROGRAM:
PARADASrbija/ Slovenija/ Hrvatska/ Crna Gora/ Republika Makedonija, 2011.
Reditelj: Srđan Dragojević
Izazov za balkansku homofobiju
PARADA je nepristojan i bestidan izazov za Balkansku homofobiju i verovatno je jedan od politički najnekorektnijih filmova, koji na pametan način slavi upravo te politički nekorektne kvalitete, praveći od izgreda komediju koja u detalj opisuje veoma realno bojno polje između mačizma i gej ponosa.
Srđan Dragojević je napisao scenario i režirao PARADU, koja je postala iznenađujuće uspešna na Balkanu, a pogotovo u Srbiji gde je film videlo 500.000 hiljada gledalaca. I to u zemlji u kojoj je 5000 policajaca obezbeđivalo 1000 ljudi koji su učestvovali u „Paradi ponosa“ 2010. godine. Uspeh ove komedije može zaintrigirati kupce. Ipak,ostaje da se vidi da li će biti prihvaćen na gej i lezbejskim festivalima.
Ovo je komedija širokog opsega u kojoj stereotipi cvetaju, a njen pristup je nemislosrdno nasumičan. Dragojević veoma inteligentno režira i potpuno je svestan da njegovi likovi, lišeni suptilnosti, nude zabavan pogled na kulturni sukob brutalnog balkanskog mačizma i gej zajednice koja trpi nasilne napade, a ima malo podrške i pomoći od vlasti.
Mark Adams
„Screen Daily“ / „Screen International“
* * *
Ela Lemhagen, KRONJUVELERNA, 2011.
Melodrama Ele Lemhagen KRONJUVELERNA je film u kojem autorka kroz mistični, na momente potpuno nadrealni svet slika jednu atmosferu kroz koju nam prikazuje složene ljudske veze, koje su istovremeno i vrlo svakodnevne, ali iz trenutka u trenutak postaju neuobičajene kada počinju da preovladavaju ljubomora, despotizam ljubavi, intenzitet sećanja i kada se sva ta bujnost osećanja nametne trenucima svakodnevice. Rediteljka kroz mešanje različitih žanrova, koristeći stilske oznake trilera, romanse i mističnih filmova – balansirajući na granici između popularističkog, lako prijemčivog i toplim bojama osenčenog snimanja kadrova, tako karakterističnog za švedske filmove, i već pomalo anahrono okarakterisanim posmodernim postupcima savremenog umetničkog filma – oslikava na platnu jedan uzbudljivi, dinamični film koji u svakom trenutku okupira pažnju gledalaca.
* * *
Samo vetar?
Bence Fligauf: SAMO VETAR, 2011.
Da li može da se piše o filmu Fligaufa SAMO VETAR - koji je ne tako davno podigao veliku prašinu, jer govori o brutalnom ubijanju Roma – posedujući unapred saznanje kojim nas film na kraju „daruje“? I naravno, u međuvremenu se pomalja i pitanje da li je uopšte bio potreban taj dramatični završetak, da li su bili potrebni tih nekoliko minuta koji jednim udarcem u pleksus priču potpuno zatvaraju i s aspekta filmskog stvaralaštva dovode do nemogućnosti nastavka, tih nekoliko minuta koji tako zastrašujuće pristaju priči da vam se od njih grči želudac, blokiraju misli, a telo postaje nepokretno. Film Fligaufa nije dokumentarni film iako nosi u sebi obeležja dokumentarca, ali uprkos tome ne postaje prikaz začuđenosti ili isforsirani pokušaj da se predstavi egzotika ciganskog života. Ovi ljudi (glumci) kreću se vrlo prirodno u svom oronulom, očajno siromašnom okruženju, rutinski izvršavaju svoje dnevne delatnosti koje i za nas vrlo brzo postaju prirodne i počinjemo da obraćamo pažnju na druge stvari, primećujemo koliko je ljubavi, pažnje i tuge u tom rutinskom životu. I upravo u toj „začuđenosti“, koja postaje prirodna ili čak postaje opšte mesto, sazreva osećanje da se tu radi o neprekidnom prisustvu užasa, koje preti i guši, stvarne opasnosti i osećanja bespomoćnosti koja je plod bezizlazne životne situacije. Ogroman je zadatak za reditelja da napravi autentičan film, da saosećajno i razumno govori o problemu koji za sobom povlači društvena i socijalna pitanja, kao što je položaj Roma u Mađarskoj i nasilje koje preživljavaju, često sa smrtnim ishodom. Reditelj ipak uspeva u svom naumu i stvara jedan potresan film. Potresan i slikovit, brutalan i osećajan, film koji istovremeno budi u nama sažaljenje, tugu, gnev i saosećanje, sve što vesti i mediji nikada (više) ne uspevaju da postignu. A u stvari smo sve to znali, čuli smo za to, ako nismo videli u dnevniku, negde smo pročitali ili nas je negde okrznula ta vest, pričali su o tome na radiju ili već negde... svejedno je; mišljenje, ako ne i svi, mnogi od nas su imali. Pa, šta da radimo, takvi smo. Nismo, naravno, mi sami krivi za to i, naravno, sada se već smatra opštim mestom taj čudan odnos između stvarnosti i medija. Uticaj medija na gledaoce, kada izveštavaju o teškim tragedijama, o ljudskim perverzijama i mračnim glupostima koje se mešaju sa podmuklošću, ne zaprepašćuje gledaoca, jer iščekuje večernji film, već je pogledao neki rijaliti šou i deset minuta raskošnih reklama a, uostalom, kakve mi veze imamo s tim. Tekst ispisan na početku Fligaufovog filma (koji niko ne čita glasno – u većini mađarskih filmova tekst na početku filma daje određeni kontekst i upućuje na realni okvir filmske priče, najčešće je pročitan naglas, što nam onemogućava tiho primanje poruke kroz čitanje teksta) nam skreće pažnju na činjenicu da film neće da prati stvarnost, ono što gledamo je fikcija koja se hrani stvarnošću. Da, sasvim je verovatno da je samo na taj način danas moguće privući nečiju pažnju na stvarnost. Fligauf je uspeo u tome.
Da li postoji izlaz iz te životne situacije, u kojoj porodica u filmu u bedi provodi svoju unedogled istu svakodnevicu? Iako događaje iz njihovog života možemo da pratimo samo tokom jednog dana, pojedinačno svakodnevicu majke, devojčice i dečaka (ostali članovi porodice su samo sporedni likovi: onemoćali deda vezan za krevet, glava porodice koji je emigrirao u Kanadu), ipak nam nije teško da zamislimo da u njihovom životu ne može da dođe do značajne promene. To što tako pasivno prihvataju smrt koja se šunja u njihovoj blizini je istovremeno rezultat odbojne indiferentnosti koju emituju mediji, kao i besperspektivnosti i bespomoćnosti koje diktiraju životne okolnosti. Jedino je dečak taj koji u međuvremenu kreira neku vrstu izlaza time što gradi svoj bunker u koji bi želeo da evakuiše celu porodicu, ukoliko bi obraćali pažnju na njega, ali je dnevna rutina jača od straha, a zdrav razum je zamagljen strepnjom koju izazivaju bezumne i bezlične rasističke ubice. Fligaufovo ostvarenje koje ima vrednost gesta se, znači, ne bavi rekonstruisanjem događaja, ne želi da uspava gledaoce, nego da ih primora da razmišljaju, jer reditelja prvenstveno zanimaju atmosfera i mentalitet koji su doveli do toga da se ova užasna nedela dogode i koje u svom filmu SAMO VETAR na izvanredan način uspeva da nam dočara.
Atila Širbik
* * *
Kada zastane dah na istočnonemački način
Kristijan Pecold: BARBARA, 2011.
BARBARA je priča o doktorki koja planira bekstvo. Ženski lik, koji je stvorila Nina Hos, tokom dugotrajnog planiranja bekstva postaje sve nepoverljivija prema svojoj okolini, čak i prema onima koji su joj ranije bili bliski. “Želi slobodu, htela bi da napusti državu, dok u međuvremenu diže sve veći zid oko sebe” - opisuje glumica karakter Barbare Volf, koja istovremeno izjavljuje da joj je bilo najteže da odgovori na zahteve koje su joj kroz ulogu postavili duh tog vremena i atmosfera nekadašnje Nemačke demokratske republike. Po rečima reditelja Kristijana Pecolda, nije mu bila namera da snima film o nekadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, mnogo više je bio zaokupljen pitanjem kako su ljudi mogli da žive u državi i društvenom ustrojstvu koji su bili na silaznoj liniji i pred raspadom.
Pecold u svom filmu BARBARA uspeva da dočara atmosferu koja je žestoko uzdržana, koja u svakom trenutku balansira između predvidljivosti i surove istočnonemačke pustoši čvrsto povezanog, nepredvidljivog sleda događaja koji se nalaze ispod površine stvarnosti i koji na kraju teraju ljude u paranoju i ludilo. U realističnom okruženju, za današnjeg gledaoca pomalo u preterano estetizovanom retro stilu (u tome često ima i nešto pretencioznosti) usred stvarnih istočnonemačkih predmeta i u okruženju tadašnje mode u prilici smo da pratimo s pažnjom glavnu junakinju Barbaru koja je došla u sukob sa samom sobom, kao i da opipamo napeti luk koji stvara njeno trzanje i ljuljanje u dubinama paklenih muka. U samom rediteljskom postupku je genijalan način na koji koristi istočnonemačko okruženje bez želje da postigne jeftini i pretenciozni efekat, nego upravo to okruženje postaje autentična pozadina neizrecivog. U prilici smo da vidimo jedno okruženje u kojem nema mesta za želje, gde se samo seme ljudske subjektivnosti i nadanja potire do potpunog nepriznavanja, kao da se radi o nepostojećem “zlu”. Šta li to traže kod Barbare (s obzirom da je stalno prate, a povremeno i pretresaju), zašto žena oficir Državne bezbednosti navlači gumene rukavice da bi prodrla kroz Barbarine genitalije u njenu nutrinu, šta to Barbara možda skriva? Da li možda pokušava da iz korena iščupa upravo seme slobode za kojim vapi njena ličnost? A pažnju nam – od ovog, u fizičkom pogledu jedva vidljivog, ali zato neprekidnog i jezivog užasa - ništa ne odvlači: nema pretenciozne muzike, nekih iznenadnih rezova koji bi trebalo da pojačaju utisak, postoji samo nagoveštaj, dah koji zastaje i buka jednog ustajalog društva koje se koprca u dubini svoje duše: zvukovi “vartburga”, škripa vrata na tramvaju dok se zatvaraju, a svako sedi u tišini gledajući ispred sebe.
Nina Hos je i u ovom filmu dala izvanrednu ulogu i, bez obzira na teškoće koje je kasnije priznala, svoj zadatak rešava izvanredno i karakter koji stvara ostaje sve vreme autentičan. Njeni gestovi, pokreti glavom, intonacija i stalna napetost skrivena u odlučnom ponašanju verno odražavaju ličnost koja se stalno lomi između privatne i javne sfere, da bi na nivou telesnog dočarala jedno pshičko stanje potpune paralizovanosti u društvu koje je natopljeno nepoverenjem i u kojem ljudska iskrenost postaje nemoguća.
Atila Širbik
* * *
NOVI ŠVEDSKI FILM
AVALON
Švedska, 2011.
Režija: Aksel Petersen
Slojevita porodica Debitantsko delo Aksela Petersena, uspešno prikazano na festivalima u Torontu i Berlinu, jeste osobeni “mood-thriller”. AVALON razvija priču o Janeu (60), povratniku iz zatvora, koji, sa svojim ispisnikom i prijateljem Klasom, otvara noćni klub “Avalon” u švedskom letovalištu Bastad, pred dvonedeljni teniski turnir. Nehotično ubistvo koje je Jane skrivio inicira karakterološku studiju ovog lika. Na prvi pogled beskrupulozan (prikriva zločin i ne oseća empatiju prema stradalom), Jane, vođen odličnom Petersenovom naracijom, izaziva, ipak, pozitivne reakcije kod gledaoca, kao čovek koji je, uprkos poročnom životu i moralnoj neutemeljenosti, sačuvao imidž “nestašnog dečaka”. (Ne)očekivano iskupljenje dolazi u finalnoj sekvenci, kada Jane groteskno postaje svestan svog sumornog životnog skora.
Sniman pod prirodnim svetlom, bez muzike (izuzev one koja dopire sa radija automobila, kao i izvanredne scene omaža grupi Roxy Music), AVALON svojom slojevitošću dostojno prezentuje švedsku savremenu kinematografiju.
A u LAS PALMAS Johanesa Niholma, u trajanju od 14 minuta, inače lutkarskom filmu, briljira jednogodišnja devojčica, koja igra sredovečnu damu, opredeljenu za dobar provod. Dostojna pamćenja je scena u kojoj beba “rastura” kafanu.
Đ. Kuburić
