Đuza živi sa svojim delom

JELENA LEMAJIĆ

Poslednju scenu u svom profesionalnom i ličnom životu doajen srpskog glumišta Vlastimir Đuza Stojiljković u filmu BEZ STEPENIKA odigrao je sa Renatom Ulmanski (86), koja se juče u Jadranu poklonila mnogobrojnoj subotičkoj publici i zajedno sa njima odala poštu velikom umetniku, kolegi i prijatelju

Kada ste u parku Doma za stare snimali poslednju scenu u filmu, niste ni slutili da će to biti njegova poslednja scena. Kako je bilo raditi sa slavnim Đuzom?

Niko nije mogao da nasluti da će to biti njegova poslednja filmska scena u životu. Baš za tu scenu koju smo snimali, u lepom okruženju, sa lepim, vedrim, prijatnim staricama, Đuza je posle tri dana imao sjajnu primedbu: “Jeste da su svi lepi, vedri, ali brate, mnogo su stari”. Kao i svakog puta kada smo radili zajedno, saradnja sa njim je bila neprocenjivo iskustvo. Andrić u “Na Drini ćuprija“ kaže da svako umire jednom, a veliki ljudi dva puta, prvi put kada nestanu, a drugi put kada nestane njihovo delo. Sigurna sam da Đuza nikada neće umreti drugi put.

Pored toga što ste bili vršnjaci, Đuza i vi ste često sarađivali, kakve uspomene nosite iz tog vremena?  

Mi smo ispisnici, to je ta 1929. godina, kada su rođeni i Mira Banjac, Ljuba Tadić, Bora Todorović. Do skoro smo se zvali čelična generacija,  onda nas je tako naglo napustio Bora, pa sad Đuza. Više nismo toliko čelični. Na filmu smo prvi put sarađivali pre 58 godina, bio je to prvi film u boji Pop Ćira i pop Spira u režiji Soje Jovanović, bili smo Juca i Šaca.  Film je imao velikog uspeha u Puli, publika je skandirala “Juco, Šaco” pa je rediteljka izašla i rekla da je Juca upravo rodila sina, a da je Šaca u vojsci. Tada oboje nismo bili prisutni, a neizmerno mi je žao što sam ovde na Paliću prisutna samo ja. To je bila naša prva filmska saradnja, inače smo bili u istim pozorištima – BDP i Ateljeu 212. Dugo smo zajedno igrali u predstavi “Generali”, sa kojom smo dobili Sterijinu nagradu. Učio me je da glumim, nije mi išla uloga, a on mi je savetovao da umesto svog naučim njegov tekst i tako da znam kako da formiram svoju misao. On je bio pandan Miri Banjac, glumac sa velikim slovom G, do te mere predan svom pozivu, ne samo što je uvek prvi znao ulogu, on je na prve probe dolazio već nudeći sebe u tom liku.

Problem ljudi u trećem dobu je aktuelna tema, kako ste doživeli film BEZ STEPENIKA?

Ovo je nežan i topao film o starosti beskrajno dobrog čoveka. Njegova bolest naizgled remeti život njegove porodice, ali to je zabluda, ništa on nije kriv, njihovi odnosi su već bili poremećeni. Treće doba je samo po sebi teško i dugo doba, nisam znala da će starost tako dugo da traje. Najvažnije je pomiriti se sa starošću, treba je shvatiti i prihvatiti, ne treba se ljutiti na nju ili je sakrivati. Takođe, moraš da razumeš i generacije koje dolaze.

Kao glumica sa toliko profesionalnog iskustva, postoji li neki savet koji bi uputili mlađim kolegama?

Ne mogu nikoga da savetujem. Svako mora sam da prođe kroz svoj život, nađe način da krči svoje puteve. Uvek se obradujem kada vidim da neko mlad predano i ozbiljno radi ovaj posao, koji je veoma težak, odgovoran, tajnovit, ne može se steći rutina, već je stalno jedno novo proveravanje sebe.

Na sceni ste već sedam decenija, možete li uporediti vreme kada ste počinjali i današnjicu?

Sa 17 godina sam stala na scenu, a uz mladost neizostavno ide optimizam i želja za velikim napretkom. Iako je to bilo vreme moje mladosti, ono je zbilja bilo optimistično vreme, osnivala su se pozorišta, snimali su se filmovi. Imala sam sreće što sam radila sa ljudima koji su imali ogromnu energiju i ogromnu veru, kao što su Mira Trailović i Muci Draškić. Taj optimizam je vremenom počeo da jenjava. Uslovi su danas veoma teški, ne znam koliko može entuzijazam mladih da pomogne i nešto promeni. Pozorište i film su na margini, žao mi je što je takav odnos prema kulturi, njena važnost je neprocenjiva.

Share on FacebookTweet about this on TwitterShare on LinkedIn

Originalni naziv:

Godina:

:

:

:

min

:

Datum:

01/01/1970

Vreme:

h

:

:

:

:

:

:

:

: